Јован Поповић рођен је 18.11.1905. године у Кикинди, у угледној апотекарској породици. Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији, а 1923. године и гимназију у Кикинди. Исте године уписао је Филозофски факултет у Београду, где је студирао филозофију и књижевност. Ипак, због мајчине смрти и немогућности да настави студије, враћа се у Кикинду и наставља рад у породичној апотеци.

Његова прва збирка песама „Хаџија вечности“ објављена је 1925. године у Београду, а већ следеће године, у Великој Кикинди, објављује и другу збирку под називом „Плес над празнином“. Током свог рада, сарађивао је са многим југословенским часописима од којих су најпознатији „Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“ и „Преглед“.

У сарадњи са Новаком Симићем, у Великој Кикинди 1929. године, уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије „Књига другова“. Одмах по изласку из штампе, књига је заплењена, а Јован Поповић осуђен на вишемесечну затворску казну. Након изласка из затвора настанио се у Београду где је све до почетка Другог светског рата ради као уредник и сарадник многих књижевних часописа – „Стожер“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Наш живот“, „Живот и рад“, „НИН“ и др. Поред тога бави се и преводом са енглеског, немачког, мађарског и француског језика.

Његова прва књига приповедака „Реда мора да буде“ штампана је 1932. године, а марта 1941. и збирка приповедака „Лица у пролазу“, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. године.

По почетку рата одлази у Посавски партизански одред где наставља рад у партизанској штампи. Писао је књижевне, али и многе пригодне текстове. У Босанској крајини је 1942. године објављује збирку песама под називом „Ласта у митраљеском гнезду“. Током рата постаје и „први ратни министар просвете“.

Након рата, живот и рад наставља у Београду, где обнавља „Летопис Матице српске“, и покреће часопис „Наша књижевност“. Постаје и први председник Удружења књижевника Србије.

За дописног члана САНУ изабран је 1950. године

Преминуо је 13. фебруара 1952. године у Београду.

Сем наше школе, име Јована Поповића носе и школе у Београду, Инђији, Крагујевцу, Лесковцу, Новом Саду, Обреновцу, Сремској Митровици, Сусеку и Чоки.